Redakcija
Haris Džinović je često kaže u kafani, ne sedi uz dnevnik i na to kaže voditeljki i autorki emisije “Balkanskom ulicom” Vesni Dedić “pomeri se s mesta”, ima kaže mnogo slobodnog vremena, kuća mu je uredna i sve je pod konac. I dana-danas sam pegla, što je radio i od malena, a za mlade ima i savet i kada su finansije i kada je ljubav u pitanju jer kaže sve njegove su bile tragične.
Samo u emisiji “Balkanskom ulicom” koja se emituje na Blic televiziji na MTS kanalu 115 nedeljom u 16. 30 sati Haris Džinović priča o svom dolasku u Beograd, koji je prvo bio samo na dva meseca, o vojsci i “papku koji mu je rekao da nije iz Sarajeva”, o deci, ženi, ali i o tome da li ume da zaplače uz neku pesmu.
– Nekad me opali neka tuga, neka seta neku pesmu ili čujem slučajno ili ja namenski okrenem i onda znam, vozim po 300 kilometara i plačem – kaže Haris Džinović i ističe da uz svoju pesmu na koncertu nikada nije plakao:
– Nije mi to… Uživao jesam i uživam u svojim koncertima i mene raduje svaki nastup i to je ono sigurno, ali sigurno sto procentno što me održava u životu i što me čini onako sretnim i što mi daje podsticaj i što mi daje energiju, što mi daje snagu, to je taj koncert, osećam se k'o riba u vodi.
PROČITAJTE JOŠ:
“Nosio sam ga na rukama do bolnice, a onda su mi javili da je umro”: Tragična sudbina Voje Nedeljkovića, o njegovoj smrti nikada ne govori
Iz Sarajeva je Haris došao u Beograd 1992. godine “i to možda na dva meseca, ne više”.
– Posle toga sam otišao za Novi Sad na jedno mesec dana, a iz Novog Sada sam otišao za Beč. Sve to 1992. godine. Sarajevo je svima nama bilo malo lepo, ušuškano. Svi se znamo. Mislim, bilo gde da ideš, moraš Titovu ulicu da pređeš 30 puta i onda se srećemo često što je imalo neku draž. Pa onda kad se sretneš s nekim slučajno, a znaš ga, on te skrene s puta iz tvoje namere i gde si krenula, ajmo vam, ajmo tamo. Tu je Sarajevo imalo, kao što sam rekao, neviđenu dražu – priča Haris Džinović.
Na pitanje da li je tačno da je rođen baš na Baščaršiji Haris je ispričao zanimljiv događaj iz vojske.
– Kad me jedan papak pitao u vojsci, gde si rođen, čujem ja da on govori onako malo, ne daj bože sarajevski, ali tu negde, kaže: “Odakle si ti?”, reko: “Iz Sarajeva”, kaže: “Je l, baš iz Sarajeva?”, “Pa nisam reko iz Sarajeva, baš”, pa kaže: “Vidi se po govoru”, reko: “A ti?”, kaže: “Ja sam Sarajlija”, reko: “Ja sam rođen kod katedrale, a ljudi prvo napravili katedralu, pa onda grad. I sad mi reci, odakle si ti?”, i onda on kaže da je negde, 70 kilometara od Sarajeva – prisetio se Haris.
Detinjstva u Sarajevu se veoma dobro seća, porodice, oca, majke, te topline doma koju je kao mlađi imao.
– Šta se drugo pamti osim toga. To ti je urezano, u glavi stoji. Stoji ti detinjstvo, bar detalji detinjstva, ne možeš svega da se setiš. Nekog odrastanja, nekog zajedničnog porodičnog života sa roditeljima, sa nanom, dedom, sa rajom iz ulice. Svašta nešto tu stoji. Sad ako počneš malo čačkati po svemu tome, a naročito s' nekim ko ti je dobar i adekvatan sagovornik koji je to isto doživeo i koji to isto ima, ili ne daj bože da ti je član te raje iz ulice, pa da evociraš uspomene, onda možeš da odmotaš priču kako god hoćeš – kaže Haris.
Nije bio kaže ni mamin ni tatin, bio je svoj, a na konstatciju autorke i voditeljke Vesne Dedić da to znači da je bio problematično dete kaže:
– Bio sam svoj, kao što sam i ostao danas. Bože, nisam bio šibicar, kriminalac, lopov, razbojnik, nisam baš radio sve po svom, nije baš to tako bilo, ali od ranih nogu sam postao hedonista neviđeni. Ugađao sam ja i drugima možda nekad više nego sebi – kaže i odgovara na pitanje da li mu je krivo upravo to što je nekima ugađao:
– Pa možda jeste. Mislim, zahvalnost nije samo reći hvala ti, da ti da neko milion dolara, a ti kažeš hvala, ti strpaš u džepi i odeš. Ti moraš opravdati tu zahvalnost. Tu zahvalnost moraš nečim pokazati, dokazati, iskazati. Nije dovoljno reći hvala.
Sa razočaranjima se kaže Haris ne nosi baš lako, priznaje da ih je bilo.
– Ne nosim se lako i evo iz kog razloga, ako ti nekom daš kilo emocija, a dobiješ deset deka nazad, logično je da ćeš dobiti tuš. Logično je da će te negde malo spucati i onda moraš da se boriš sa sledećim stvarima koje su kod ljudi kao što sam ja praktično neizvodljive. Sto puta sam sebi rekao da ću to uraditi, ući ću u ovaj proces ili ovaj dijalog ili u ovu vezu sa toliko i toliko emocija, ali to je jednostavno nemoguće. I, ti daš sve ono što možeš da daš, a dobiješ neuporedivo manje i onda dolazi šamarčina, dolazi razočaranje. Ali to ipak leči i vreme, to ne može na dugme kao prekidač na zidu za svetlo, vreme učini svoje, ali čovek ode onako malo potišten, poguren, šta ja znam. Naravno, daleko od toga da mu je prijatno, nego je baš onako malo razočaran. S' druge strane, ja mislim da se razočaranja mogu regulisati s tim što čovek sebi može dati zadatak za manja očekivanja. To bi bilo dobro kad bi čovek sebi programirao i kaže ja od ovoga ne očekujem, bez obzira što sam dao kilo emocije, ja ne očekujem povrat 700 grama. Draga moja, kako, ali moraš uključiti lobanju. Znaš, jedino ona može komandovati, ne može niko. Jer emocija je hemijski proces u organizmu, on se ne može zaustaviti – kaže Haris.
Ljubav prema muzici počela je kada mu je majka kupila harmoniku, a majka mu je kaže bila i najveća podrška u svemu.
– Jeste da sam malo bežao iz škole i tako, šta sad da radim, ali voleo sam mnogo, fudbal i gimnastiku. Ja sam polovan nisam bio sa nekim velikim rezultatima, ali bio sam gimnastičar. I to dugo godina, 12 godina sam bio – kaže Džinović.
Iako kaže da nije bio problematičan u smislu da je bio kriminalac i lopov, priznaje da je dugo godina vozio bez vozačke dozvole.
– Prvi put sam polagao sa 18 godina, pa onda sledeći put brzo negde u 19, ali to je bilo u par meseci, nije baš godinu dana razlike i tu sam odvalio na testovima i više nisam polagao do 37. godine – kaže iskreno Haris i otkriva zašto nije ponovo polagao sve do svoje 37. godine.
– Pa nije nikakav strah bio, nego neću ja da odgovaram na testove, 860 testova je bilo, među kojima je bilo takvih testova, koliko čobana treba stado od 150 ovaca, koliko čobana stado od 300 ovaca i koliko čobana stado od 450 ovaca. Šta me briga koliko je ovaca, niti ja to mogu išta da uradim kad vozim – kaže Haris i objašnjava kako se snalazio kada ga je zaustavljala policija:
– Lagao sam, vozačka mi je kod kuće, zaboravio, oprana u veš mašini, suši se, sve dok me jedan policajac nije provalio i kaže: “Hajde ti da položiš vozački”, reko: “Imam ja vozačku”, “Ma nemaš”, kaže, “Ma imam, majke mi”, “Ma nemaš majke mi, hajde polaži”. Onda me on odveo tamo gde se polažu ti testovi u nekoj školi, a ova vožnja naravno znamo gde je, i tu sam položio te testove nekako, ali vozio sam da mi nije bila potrebno, čak ni proveravanje vožnje.
U karijeri je kaže imao teških trenutaka od kojih su mu najteži oni kada mu “grlo nije dobro, kad imam neku prehladu, kad me sinusi opale…”, a što se tiče podmetanja nogu kaže:
– Preskočim ja to, radili su svakakva zla, pa šta sad.
Prva kola su mu ostala od oca, kaže nije morao da kupuje, mada i danas ne pati od toga koji auto ima, već mu je kaže bitno samo da je solidan auto.
– Pa nije to meni baš tako nešto što mi kažemo u Sarajevu zabremedet, da mi nešto predstavlja, treba mi solidan, dobar auto i dan danas vozim takav auto, ne vozim ni Majbaha, jednom sam kupio sebi S klasu, pre 12 godina – kaže Haris.
Dosta rano je ostao bez oca, rano se i odvojio od majke, ali kako kaže Vesna bio je od onih koji žive odvojeno, a dolaze svaki dan kod mame na ručak.
PROČITAJTE JOŠ:
Radu Vasić pitali da li ulazi u Elitu, njen odgovor mnoge je ostavio bez teksta
– Otac je umro rano sa 53 godine, tad je meni bilo 23 godine, tako da, jesam odrastao s majkom, ali sam se ja rano i odvojio. Mi smo živeli u dve stambene jedinice, ali sam svaki dan bio kod nje, tako da može se reći i to ajde da smo živeli zajedno. Baba i deda su isto igrali važnu ulogu, samo oni su otšli poprilično rano. Živeli smo u istoj kući svi – kaže Haris a na pitanje da li je voleo taj porodičan život kaže:
– Jesam, volim ga i dan danas.
Supruga Melina je u jednom trenutku odlučila da napravi svoju karijeru, a Haris na pitanje psihologa, da je prvo bila supruga, onda je došla i uloga majke, a zatim i ta dizajnerska karijera, kako je podneo to što mu više nije toliko dostupna i na raspolaganju, nije tu da mu nešto pomogne, opegla kada treba… kaže:
– Ma nemoj. To se pusti. Melina ne pegla ni sebi, ja peglam sam sebi sve, još od malih nogu, čak i šijem. Kad je Melina došla u Pariz, kad je otvorila plakar, kad je videla kako je sve složeno, kaže: “S' kim ti živiš ovde?”, kažem: “Živim sam”, kaže: “Lažeš”, ja reko: “Ne lažem”, kaže: “Ovo je nemoguće”, reko: “Moguće”. U našem narodu postoji jedan izraz koji moram upotrebiti, ja sam picajzla, odnosno perfekcionista, a imam i puno slobodnog vremena, ničim drugim se ne bavim osim muzikom, koja je recimo zauzeće 2-3 sata i to je navečer, a sve ostalo vreme sam slobodan. Ja kad kuvam kod mene nema tanjira ili nema lonca jednog u lavabou, koji nije opran. Dok se nešto krčka ili nešto prži ja to operem i sve je oprano. I kad se završi pripremanje jela sve je oprano.
Na pitanje da li sinu ili ćerku teže odbija kada nešto žele Haris kaže:
PROČITAJTE JOŠ:
Stigli nalazi obdukcije, trojica uhapšenih priznala umiješanost u svirepo ubistvo
– Pa nisam pravio tu razliku. Tu sam ispunjavao želje i koje su trebale biti ispunjene i koje nisu. Moguće je da su očevi slabiji na ćerke, ali to je relativno pitanje. Zavisi kakav je ko i ko šta daje.
Baš kao i za svoju decu Haris ima i savet za mlade, a to je da sami sebi zarađuju dinar.
– Savet koji sam dao sam sebi kad sam bio s 15 godina, počeo sam da radim i voleo sam da imam svoju kintu i onda sam svirao u folklornom društvu korepeticije tri puta sedmično harmoniku dok oni igraju. I zato sam imao 60.000 nekih onih dinara platu mesečnu koja je bila korektna. A onda sam kasnije sa 18 godina okrenuo u kafanu – kaže Haris i otkriva šta je u to vreme bio njegov san, neki cilj:
– Obično da mladi ljudi sa 16, 17, 18, 20 godina, 21, 22, 23 pa možda do 25 godina imaju neke svoje ambicije, imaju neke svoje želje koje su uglavnom neostvarive, uglavnom su te želje nerealne. Mladi ljudi u tim godinama žele sve odjednom. Žele da imaju savršenu ljubav, žele da imaju savršenu garderobu, žele da imaju savršen auto, žele da imaju stan, eventualno kuću, žele da imaju svašta nešto što je nemoguće ostvariti u to doba. To dolazi sukcesivno, postupno ili jednostavno ako babo ima para pa kaže: “Izvoli sve” i onda dete postane švrk. Mislim da treba mladi ljudi da rade i da stvaraju svoju karijeru. A zasigurno svaki posao mora biti nagrađen. Svaki posao mora biti plaćen. Ako ljudi istraju u tome da rade, oni će se naplatiti. A najbolje ti je kad zaradiš svoju lovu i onda hodaš ovako čaršijom i kažeš. “Ja sam gazda jer imam ja pun džep”. Kad ti neko daje lovu, ti tu lovu ne ceniš. Po difoltu je ne ceniš. Dobiješ je danas, al dobićeš je i sutra, daće mama, daće tata, uvek je strina, deka, baka, peti, deseti i tako dalje, svoju lovu kad zaradiš, onda si što kažu ovde, ja mrzim taj izraz, ostvarena ličnost.
Danas ima mnogo muškaraca koji žive na račun svojih partnerki i to je za Harisa kaže, “frapantno zapanjujući podatak živeti na džepu devojke. To ja nisam čuo nikad”.
– U moje vreme da je to bilo, kada bi devojka platila nešto, taj muškarac bi zaglavio tri meseca murije. Od portira bi dobio 3 meseca. Mu**nja jedan da nije u stanju da plati piće, pa što živiš, budala, sedi kući, kako izlaziš, kako te nije sramota. Moraš ženi platiti. Ženskom polu moraš da se, ne mogu reći podčiniš, malo je grub izraz, ali je slično nešto tome. Sada mi ne pada na pamet adekvatan izraz, pa da kažem, ali da si, evo ga, recimo, tu je u blizu, da si na usluzi, da si džentlmen, da si džek, to moraš da budeš. S druge strane, ako si džek, to treba da ti imponuje, kako si glup tako. Imaš šansu da budeš džek, a džek imponuje, malo hodaš, malo si macan… i druge devojke koje to vide – kaže Haris.
Što se tiče njegovih ljubavi kaže da su sve bile tragične.
– Bilo je tu ljubavi. Sve su te ljubavi bile tragične. Svaka je ljubav bila tragična, svaka. Šta ja znam, ali one koje sam voleo nisu mene htele. Šta ću, a ja kefao za njima. Patio k'o konj, pa ti nemaš pojma kakve su moje patnje bile, ma muke Isusove, šta je tebi. Pored mene prolaze devojke koje bi sa mnom ali ja to ništa ne vidim, ja imam ovako kao konj kad mu staviš one naočnice da ide pravo, da ne gleda levo-desno, tako sam ja upravio nekoga. Ali ko mene hoće, neće, šta ja znam, ali nikad ta ljubav nije bila dorečena – kaže Haris.
O tome koliko je bio jak i kako je izlazio iz patnje kada je ljubav u pitanju, ali i šta bi rekao deci kada bi došla kod njega i rekla da žele da se bave pevanjem Haris otvoreno govori u emisiji “Balkanskom ulicom” koju možete gledati u nedelju u 16.30 sati samo na Blic televiziji na MTS kanalu 115. Ukoliko propustite emisiju, reprizu možete gledati u ponedeljak u 6 sati.
blic.rs
GIPHY App Key not set. Please check settings