Iako mnogi misle da je majstor za skandale, mlađi sin Marine Tucaković i Fute Radulovica je majstor za pisanje tekstova za pevače. Šarm, inteligencija, obrazovanje, znanje i harizma uđu s njim gde god se pojavi, a najbolje se čuju u njegovim pesmama.
Od pre nekoliko godina i sam je izbio u prvi plan estradnog sveta pišući tekstove za najveće zvezde. Nedavni gubitak majke, kao i starijeg brata pre 13 godina, podneo je hrabro i dostojanstveno. Bori se da očuva Marinino delo pripremom knjige njene poezije i fondacijom za borbu protiv raka dojke pod njenim imenom.
Rođeni ste i odrasli u lepoj i tihoj vračarskoj ulici Kneza od Semberije. Vaši roditelji već su bili poznate ličnosti. Da li je to uticalo na vaše vaspitanje?
– Od malih nogu za mene niko nije bio VIP osoba. Tako je i danas. Ne delim ljude na poznate i nepoznate, već na one koji mi prijaju ili ne prijaju. Za mene se odnos s ljudima zasniva na poverenju i ljubavi, bio neko slavan ili ne. Zapravo, jedine tri VIP osobe u mojoj kući su bili Marina, Miloš i Futa.
Koliko ste se po osobinama razlikovali od starijeg brata Miloša?
– Miloš je bio sušta suprotnost meni. Bio je rođeni zavodnik, znao je da šarmira samo jednim gestom, pogledom, dok sam ja od onih koji se ponekad previše trude. Bio je mnogo socijalniji od mene i imao je tu neku lakoću postojanja, osvajao je ljude čistom energijom i lepotom. U stvari, on je bio mnogo autentičniji od mene kao sama pojava. Čim biste ga videli, odmah biste ga zapamtili.
Roditelji su mnogo radili, pa ste rasli uz kućne pomoćnice, ali i uz baku i dedu. Koliko ste za njih bili vezani?
– Rođen sam 1986. i pored mame, tate i brata pamtim još jednu osobu koja je i dan-danas u kući i radi kod nas. To je Dušanka, naša kućna pomocnica i ministarka za veselje. I dalje je snažna i puna duha sa svojih 70 i kusur, zdrava, neuništiva, trostruko vakcinisana. Što se tiče deda Ljubiše, preminuo je dok sam bio prilično mali. Ostavio mi je biblioteku koju sam skoro u potpunosti sačuvao, čak i prvo izdanje “Ajvanhoa”, njegov jedini prevod. Iz ugledne užicke porodice koja se nekada prezivala Tucović, bio je poliglota, radio u Privrednoj komori, pomalo se bavio i diplomatijom… Ono što mnogi ne znaju jeste da je zajedno s mamom koautor teksta pesme “Ta tvoja mund harmonika”. Baka Anica bila je poreklom iz Smedereva, iz predratne imućne porodice. Bila je izrazito lepa, one vrste lepote kao Ingrid Bergman. Pokušavala je da Miloša i mene dovede u red i u tome je uspevala. Ali svaki put kad bismo došli u njen stan, toplina njene ljubavi puštala nam je sve na volju.
Da li ste vi i brat imali sve što poželite?
– Apsolutno sve. Ljubav, pažnju, igrice, garderobu… Možda previše slobode. Miloš i ja smo bili potpuno drugačiji, pa su nam i slobode bile drugačije. Kazni i zabrana nije bilo, bar ne rigorozno. Sećam se da nam je tata rekao kad smo krenuli u školu da je sad na profesorima da nas kažnjavaju i zabranjuju nam. Nisu uspeli. Tu smo brat i ja bili slični – nismo uzimali te autoritete za ozbiljno ni tri posto.
Šta ste povukli na majku, a šta na oca?
– Na majku sam povukao sposobnost da se adaptiram i preživim život. Da se borim, do kraja, za sebe, za ono u šta verujem i što me motiviše, iako se često mnogo više borim za druge. I humor, pre svega, koji ni majka ni ja nikad nismo gubili, čak ni u onim najcrnjim situacijama. Na tatu sam povukao upornost i pravdoljubivost. I lepotu, naravno (smeh). O lošim osobinama koje sam nasledio ne bih. To bolje znaju moji prijatelji nego ja, pa nek me oni ogovaraju.
Kroz vašu kuću prošla je cela estrada, mnogi vas se sećaju kao izuzetno nestašnog dečacića. Ima li neke dogodovštine koja vas posebno nasmeje kad se setite tog perioda?
– Ima. Početkom devedesetih u kuću dolaze Tonči Huljić, njegov solventni poslovni partner i njegova akten-tašna u kojoj se nalaze lična dokumenta, ugovor za jedan lukrativni projekat i karta za Hamburg. Sve su to ostavili u velikom predsoblju gde smo Miloš i ja obitavali 24 časa jer je tu bio televizor. Kosmička greška. Iako ga je mama upozorila da baš nije bezbedno ostaviti bilo šta vredno pored nas, nije je poslušao rekavši: “Ma šta dica mogu loše radit?!” Mamin dobar prijatelj nas je naučio, iz šale, kako da obijamo bravice. Da skratim: šifra tašne je brzo provaljena, karta za Hamburg je bila pocepana na bezbroj delova, a slika u pasošu istrgnuta, a na njoj gospodin partner – ali sa nacrtanim brkovima, kao Čaplin. Mislim da ugovor nismo dirali. Odjednom, u sobu je ušao Tonči, uhvatio se za glavu obema rukama i zavapio: “Ajme, Marina, ća su Laća i Miša uradili?!”
Još kao dete obožavali ste film, pa nije čudo da ste studirali i završili režiju. Zašto niste nastavili tim putem, snimali filmove, serije?
– U jednom trenutku sam se razočarao činjenicom da ako se ikad desi prilika da snimim dugometražni film, na to bih morao da čekam bar 20 godina, a dotle da radim reklame i spotove, što me nije zanimalo. Postojao je plan da odem u Francusku i nastavim master studije tamo, ali slučajno sam dobio šansu da uradim aranžman za jednu pesmu i tako zaradim neki novac. Kada se to desilo, shvatio sam da mi muzika ipak bolje ide.
Javnost je znala da ste talentovani, ali poleteli ste u orbitu tekstom za pesmu “Rane”. Nakon toga, postali ste broj jedan kada je pisanje pesama u pitanju. Šta vas motiviše kod pevača i kakve osobine pevača cenite?
– Motivišu me njihove slabosti, njihove maske, njihova harizma… A da bih došao do toga da budem motivisan, mora da se desi jedan otvoren razgovor nalik nekoj psihijatrijskoj seansi. Kada se tu “pacijent” otvori, prestajem da budem psihijatar, već samo čovek koji im pruža šansu da njihovu priču ispričaju na pravi način. Dobar tekst je onaj s kojim pevač može da se identifikuje. Ako toga nema, nisam dobro odradio svoj posao. Zato ću uvek raditi samo sa izvođačima koji pristanu da legnu na moj kauč.
Trenutno radite album Jelene Karleuše. Kako ide?
– Što se tiče albuma JK, moj deo posla je završen. Nismo se čuli neko vreme, Jelena je bila u haosu, mnogo vremena joj je oduzela priprema Nove godine. Tako da ćemo se čuti kad se ona odmori. Ono što je možda najlepše što se, igrom slučaja, desilo na projektu JK jeste da sam opet imao priliku da sarađujem s tobom, Ljiljo, s kojom sad radim intervju, koja si me, uz majku, umetnički pokrivala i potkovala. I opet je to bio trenutak da se vratim na one divne dane kad su se pesme pisale u sportskom centru na klupi, s mamom, tobom i Bregom, sa Seve u ateljeu… Nekoliko minuta nostalgije.
Šta još radite?
– Radim, pre svega, na tome da se više krećem i skinem koje kilo. (smeh) Pored toga učim hebrejski, trudim se da čitam – samo ne beletristiku, jedem, slabo spavam, dopisujem se s mojim najbližim ludacima i spremam svoju prvu novelu. Ako bude sreće, ubrzo će ugledati svetlo dana.
Ima li danas dobrih kompozicija?
– Ima sigurno. To što ih ja nisam čuo već neko vreme, ne znači da nema.
Pre četiri meseca ostali ste bez majke. Da li je ona bila ključna ličnost vašeg života i koliko je tačno da prokleti život ide dalje?
– Naravno da jeste. I uvek će biti. I naravno da prokleti život ide dalje. Ali idem i ja!
Kurir.rs/Ljilja Jorgovanović
GIPHY App Key not set. Please check settings