U Rezoluciji UN se ne pominje kolektivna odgovornost Srba

Srpsko rukovodstvo je lukavo i uspešno spojilo kolektivnu i individualnu odgovornost za ratne zločine, iako znamo da čitava premisa međunarodne pravde počiva na ideji individualne odgovornosti, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Denisa Kostovicova, profesorka globalne politike na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke (LSE).

“U stvari, ako pročitate tekst rezolucije, ne pominje se kolektivna odgovornost bilo koje grupe”, navodi Kostovicova.

Po njenim rečima, Srbija i sadašnje srpsko rukovodstvo grade svoj legitimitet na istorijskom narativu koji dovodi u pitanje, minimizira i negira njihovu ulogu u ratovima i raspadu Jugoslavije 1990-ih.

“To je veoma važan aspekt negiranja zločina koje su počinili neki Srbi. Drugim rečima, nije bilo kritičkog preispitivanja uloge Srba u ovim ratovima. Stoga je ovaj koncept Srba kao genocidnog naroda ‘fantomski' i koristi se za diskreditovanje celog procesa suočavanja sa zlodelima iz prošlosti, čime se otvaraju vrata politizaciji ratnog nasleđa”, ističe Kostovicova.

Po njenom mišljenju, to stavlja Srbiju u tešku geopolitičku situaciju.

“To označava trenutak udaljavanja Srbije od evropskog normativnog poretka i njenog sve većeg oslanjanja na Rusiju i Kinu. Mislim da to zaista gura Srbiju u skoro neodrživu poziciju, gde se istovremeno nalazi upravo na suprotnoj strani od normativnog poretka EU, a ipak ima za cilj da uđe u nju i oslanja se na toliko finansija iz evropskih fondova”, naglašava Kostovicova.

Ona smatra da Rezolucija UN neće omogućiti pokretanje novih postupaka za genocid u Srebrenici, uključujući i za ratnu odštetu.

“Usvajanje rezolucije nije pravni proces koji otkriva nove činjenice. Zapravo, i u raspravi o rezoluciji polazi se od već utvrđenih pravnih činjenica. Trenutno ne postoji međunarodni tribunal koji bi se bavio ovim pitanjima”, kaže Kostovicova.

Poricanjem genocida se uskraćuje dostojanstvo žrtvama

RSE: Kakav je značaj usvajanja rezolucije UN o genocidu u Srebrenici, pre svega za žrtve, njihove najmilije, kao i za istinu i pravdu, uprkos velikoj podeli u glasovima?

Kostovicova: Mislim da je glasanje veoma važno. Dakle, u osnovi označava 11. jul kao Međunarodni dan razmišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine.

To ima ogroman simbolički značaj i praktične implikacije i na regionalnom i na globalnom nivou. Kao što ste rekli, u osnovi se fokusira na potrebe preživelih i porodica za priznanjem.

I zaista treba da ponovimo da se ovo odnosi na patnju koju su oni doživeli u najgorem zločinu na tlu Evrope od kraja Drugog svetskog rata kada su snage bosanskih Srba ubile oko 8.000 bosanskih Muslimana – odraslih muškaraca i dečaka.

Dakle, u tom smislu možemo reći da je rezolucija okrenuta prošlosti, odnosno njome se priznaje greška koja je tada počinjena. Ali, mislim da postoje i drugi elementi koji su jednako važni.

Rezolucija se takođe odnosi i na sadašnju situaciju u kojoj se nalaze žrtve genocida u Srebrenici. Naime, poricanjem genocida uskraćuje se dostojanstvo žrtvama i umanjuje njihova patnja.

Zato rezolucija obuhvata i sadašnji trenutak i nevolje, ali je i orijentisana ka budućnosti.

Pozivajući na sprečavanje genocida u budućnosti, ova rezolucija takođe naglašava odgovornost države i ulogu obrazovanja i drugih programa u sprečavanju njegovog poricanja.

Stoga ova rezolucija podržava kulturu sećanja i daje Srebreničanima šansu da žive bolje.

Rezolucijom se ne žigošu Srbi

Označavanjem ovog dana kao međunarodnog, žrtve Srebrenice će, u suštini, postati deo globalnog pamćenja.

Ali mislim da je takođe važno da se današnja rezolucija stavi u širi globalni kontekst jer ide tragom drugih rezolucija.

Na primer, rezolucija kojom je inaugurisan Međunarodni dan sećanja na genocid u Ruandi, koji su Hutu orkestrirali nad Tutsima.

I ta rezolucija je bila veoma slična jer u osnovi poziva na priznanje žrtava.

Naravno, postoje i druge rezolucije Ujedinjenih nacija. Na primer, one koje obeležavaju Nakbu, masovno raseljavanje Palestinaca 1948.

Tu je i rezolucija kojom je utvrđen Međunarodni dan sećanja na holokaust.

Ovo je standardna norma sećanja i priznanja žrtava na globalnoj sceni.

Ali, došlo je i do politizacije ove rezolucije u Srbiji i u Republici Srpskoj u smislu da ona žigoše Srbe što, kada gledamo u globalnom kontekstu, zapravo nije tačno.

Srbija se udaljava od Evrope

RSE: Zašto je Generalna skupština UN tako podeljena o ovom pitanju kao što je Svetska organizacija, inače, danas podeljena oko mnogih drugih spornih pitanja na sličan način?

Da li to znači da se države članice više vode sopstvenim geopolitičkim interesom nego istinom i pravdom?

Kostovicova: Rekla bih da u sadašnjem globalnom trenutku, u kontekstu uspona geopolitike, Generalna skupština, čak i kada je reč o pitanjima rata, mira i pravde, u velikoj meri odražava ovakva tektonska globalna prestrojavanja, a što smo videli i u današnjem slučaju.

Odluka uopšte nije iznenađujuća. Ali ako malo dublje proučite i pogledate ova prestrojavanja, rasprave i debate koje su prethodile usvajanju rezolucije, mislim da to zaista na neki način stavlja Srbiju u posebno tešku poziciju – politički i geopolitički.

Naime, to označava trenutak udaljavanja Srbije od evropskog normativnog poretka i njenog sve većeg oslanjanja na Rusiju i Kinu.

Mislim da to zaista gura Srbiju u skoro neodrživu poziciju, gde se istovremeno nalazi upravo na suprotnoj strani od normativnog poretka EU, a ipak ima za cilj da uđe u nju i oslanja se na toliko finansija iz evropskih fondova.

‘Fantomski' koncept Srba kao ‘genocidnog naroda'

RSE: Mada u Srbiji u osnovi prihvataju da je u Srebrenici počinjen ratni zločin, mnogi odlučno poriču da je reč o genocidu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik nazivaju genocid u Srebrenici “izmišljenim mitom”.

Oni kažu da rezolucija o genocidu u Srebrenici označava sve Srbe kao genocidne, iako se u nacrtu Srbi ne pominju kolektivno kao krivci. Zašto se srpsko rukovodstvo tako žestoko protivi pojmu genocida?

Kostovicova: Pa, nekako moram da raščlanim vaše pitanje, ali ono ukazuje na neka veoma važne tačke u smislu načina na koji Srbija i sadašnje srpsko rukovodstvo grade svoj legitimitet na određenom istorijskom narativu koji dovodi u pitanje, minimizira i negira njihovu ulogu u ratovima i raspadu Jugoslavije 1990-ih.

To je u korenu etnocentrične logike da se pripadnici određene nacije osećaju kao žrtve.

Kada kažem etnocentrični, to znači stav da Srbi smatraju da su bili najveće žrtve ovog sukoba, što je u velikoj meri povezano sa ovim o čemu smo razgovarali, a tiče se poricanja genocida u Srebrenici.

Stoga je to veoma važan aspekt negiranja zločina koje su počinili neki Srbi.

Drugim rečima, nije bilo kritičkog preispitivanja uloge Srba u ovim ratovima.

Mislim da je ovde prilično problematično konstruisanje određenih narativa koji se koriste.

Stoga je ovaj koncept Srba kao genocidnog naroda “fantomski” i koristi se za diskreditovanje celog procesa suočavanja sa zlodelima iz prošlosti, čime se otvaraju vrata politizaciji ratnog nasleđa.

Srpsko rukovodstvo je lukavo i uspešno spojilo kolektivnu i individualnu odgovornost za ratne zločine, iako znamo da čitava premisa međunarodne pravde počiva na ideji individualne odgovornosti.

A, u stvari, ako pročitate tekst rezolucije, ne pominje se kolektivna odgovornost bilo koje grupe.

Zbog toga su crnogorske diplomate veoma pronicljivo predložile amandman u kome se precizira da je krivica individualna.

Time se pokazuje da je upotreba ovog fantomskog koncepta u velikoj meri politička i instrumentalizovana i ima za cilj da odbaci odgovornost.

Problem je što, zbog trenutnog stava države Srbije prema medijima i preovlađujućeg narativa, veoma teško dovesti u pitanje ovu izokrenutu logiku, uprkos eksplicitnim stavovima u rezoluciji.

Dakle, ovo stvara mnogo izazova i pokazuje koliko je teško baviti se ovim pitanjima kada su zatvoreni putevi za slobodne i razumne debate.

Videli smo da su neke stranke u Srbiji, uključujući organizacije civilnog društva, organizacije za ljudska prava, zapravo shvatili ovu tačku spajanja kolektivne i individualne odgovornosti.

Ali to su glasovi koji se trenutno guše u Srbiji.

Odbacivanje genocida da bi se pokazalo da su svi patili

RSE: Ali zašto je ova razlika između ratnih zločina i genocida bitna ne samo sada mnogim Srbima, već i u drugim slučajevima, poput jake opozicije u Turskoj protiv etiketiranja zločina nad Jermenima pre jednog veka kao genocida, iako priznaju da su se dogodili strašni zločini u kontekstu Prvog svetskog rata?

Kostovicova: Zato što ta kvalifikacija dela ukazuje na specifičnu vrstu krivičnog dela i odgovornosti. Kada to posmatramo u balkanskom kontekstu, ovde se relativizuje zločin i postoji veoma tanka linija.

Jer priznanje da je jedna grupa možda počinila genocid ne znači da pripadnici te grupe nisu bili i žrtve, zar ne?

I tako je ovde u igri pokušaj da se odbacivanjem genocida nekako logično konstruiše narativ da su svi jednako patili.

Bilo je mnogo napora da se dokumentuju svi ratnih zločini, ali to nije u potpunosti ostvareno.

Neki od njih su dokumentovani zahvaljujući angažmanu civilnog društva, uključujući REKOM.

To nije u potpunosti realizovano zato što bi ta transparentnost sprečila instrumentalizaciju i političku upotrebu žrtava.

Neće biti novih zahteva za odštetom

RSE: Srbija i Republika Srpska tvrde da usvajanje Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici može dovesti do obnavljanja bosanske tužbe protiv Srbije, uključujući i zahtev za plaćanje ratne odštete. Da li je to verovatno?

Kostovicova: Mislim da nije verovatno. Ova rezolucija ne stvara nikakve nove pravne činjenice.

To je dokument o sećanju i poštovanju dostojanstva žrtava.

RSE: Možda su Vučić i drugi srpski političari na ovaj način pokušavaju da izbegnu političku odgovornost za ratove 1990-ih, koji je doveo do mnogih zločina, uključujući genocid u Srebrenici.

Naime, iako je u procesima u Haškom tribunalu odgovornost za ratne zločine bila individualizovana, tadašnje rukovodstvo Srbije je proglašeno odgovornim zato što nije sprečilo genocid u Srebrenici. Može li ova rezolucija ponovo otvoriti pitanje odgovornosti za genocid?

Kostovicova: Odgovoriću na ovo pitanje na veoma sličan način kao na prethodno.

Usvajanje rezolucije nije pravni proces koji otkriva nove činjenice. Zapravo, i u raspravi o rezoluciji polazi se od već utvrđenih pravnih činjenica.

Trenutno ne postoji međunarodni tribunal koji bi se bavio ovim pitanjima.

Zapravo, od zatvaranja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, pitanja obeštećenja, uključujući i suđenja za ratne zločine, preneta su na domaće pravosuđe.

Negiranje zločina izvor destabilizacije

RSE: I treća u nizu ovih tvrdnji mnogih u Srbiji i Republici Srpskoj je da će rezolucija ugroziti poziciju ovog bosanskohercegovačkog entiteta, uključujući i neke radikalne zahteve za njegovim ukidanjem kao “genocidne tvorevine”. Da li je to uopšte realno?

Kostovicova: Ovde je na delu strateška inverzija narativa.

Dakle, imate narativ onoga koji poriče ratne zločine i tvrdi da bi samo njihovo pominjanje destabilizovalo situaciju.

Međutim, upravo negiranje ratnih zločina vodi destabilizaciji.

Nije lako politički živeti sa takvim teškim nasleđem ratnih zločina.

Zato je važno suočiti se sa njima, ali na način da se omogući kritičko preispitivanje uloga različitih strana u sukobu i, pre svega, priznavanje svih žrtava, bez obzira na to ko su po nacionalnoj pripadnosti u ovom slučaju, kao i rase i vere u drugim.

Proizvodnja kriza zarad očuvanja moći

RSE: Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske je rekao, kao i vlada ovog entiteta u četvrtak, da će tražiti formalno odvajanje od BiH. Ako to pokuša da uradi, da li bi to dovelo do novog krvoprolića, ne samo u ovoj zemlji već i celom balkanskom regionu?

Kostovicova: Na to pitanje je teško odgovoriti. Ali, ova današnja izjava se veoma uklapa u logiku ili tehnologiju vladavine koja se u osnovi mora oslanjati na proizvodnju kriza u cilju očuvanja moći.

Naravno, postavlja se pitanje u kojoj meri može da se nastavi izazivanje nestabilnosti, a da se pri tom nada da ona neće potkopati poziciju samog Dodika.

Dakle, ovo je vrlo tanka linija koju treba uravnotežiti. Veoma je štetna ovakva proizvodnja i zloupotrebljavanje kriza te njihovo korišćenje kao stila vladavine.

Mislim da postoje neka veoma važna pitanja u odnosima među Srbima, uključujući između Srbije i Republike Srpske, koja nisu adresirana zbog ovih pretnji i radikalnih poteza.

Naime, čak i ako bi se, recimo, Republika Srpska otcepila, da li će se pridružiti Srbiji? Hoće li se u tom slučaju samo potčiniti vlasti Beograda?

Postoji mnogo nerešenih pitanja i potencijalnih tenzija koje izazivaju sumnje da li su pomenute pretnje (secesijom) realistične.

Nacionalizam zarad skretanja pažnje sa problema

RSE: Zašto u Srbiji jača negiranje genocida u Srebrenici sa protokom vremena, posebno u poslednjih 12 godina kada je na vlast došla Vučićeva Srpska napredna stranka?

Da li se radi samo o kontroli istorijskog narativa, ili i o dnevnoj politici kao što je širenje uticaja Srbije u regionu, takozvani srpski svet.

U tom kontekstu traži se prilika za eventualno prekrajanja granica, jer Srbija, kako ste rekli na početku intervjua, insistira da su Srbi zapravo najveće žrtve raspada Jugoslavije i ratova koji su usledili?

Kostovicova: U pravu ste, što smo vremenski dalje od rata, on je sve više deo naše svakodnevice.

To je povezano sa instrumentalizacijom narativa pa čak i zloupotrebom žrtava odajući im počast u određenim danima, ali potom zaboravljajući da im se pruži odšteta.

Takvom politikom je tokom godina stvoren temelj na kojem počiva nacionalistički legitimitet režima.

Istovremeno, to je veoma efikasan instrument za odvraćanje pažnje sa drugih problema koje Srbija ima u upravljanju, u ekonomskom napretku, evropskim integracijama.

I što se više vremena troši na tu nacionalističku retoriku manje je prostora za rešavanje stvarnih problema, uključujući i korupciju.

Dakle, to je politički veoma efikasan metod koji se sve više koristi.

RSE: Vučić je u međuvremenu napomenuo da bi mogao biti kosponzor rezolucije o genocidu protiv sovjetskog naroda, dok crnogorska vlada razmatra da predloži rezoluciju o genocidu u Jasenovcu tokom Drugog svetskog rata.

Da li je to neka vrsta takmičenja koja će obesmisliti razne genocide, umesto da omogući poštovanje njihovih žrtava?

Kostovicova: Apsolutno. Ali takva vrsta takmičenja neće biti značajna nigde drugde osim u kontekstu ove mikroregionalne i svojevrsne unutarsrpske politike opet u cilju odvlačenja pažnje sa pitanja koja su važna.

Otpornost liberalnih narativa u Srbiji

RSE: Da se vratimo na početak, kako rezolucija UN može uticati na balkansku dinamiku, kratkoročno i dugoročno, u smislu etničkog pomirenja, tranzicione pravde ili će dodatno podstaći zapaljivu retoriku?

Kostovicova: S jedne strane, govorili smo o ovoj dinamici u kojoj poricanje ratnih zločina izaziva velike podele.

Istovremeno, mislim da u regionu postoje snage koje im se suprotstavljaju.

Veoma je važno napomenuti da s obzirom na kontrolu medija od strane srpskog režima, ipak nije uspeo da nametne ovo poricanje kao totalizujući narativ.

Kao što sam pomenula, postoje grupe civilnog društva, stranke koje se protive ovim narativima.

Oni u suštini menjaju Srbiju zalažući se da bude odgovorna, da usvoji zapadne vrednosti i veoma je interesantno videti kako će se to odvijati u budućnosti.

U slučaju mračnog scenarija, ove vrste alternativnih glasova bile bi potpuno marginalizovane, ali mislim da je otpornost ovih liberalnih narativa izuzetna, uprkos svim pritiscima na njih.

Ako posmatramo šire, primer odnosa Srbije prema genocidu u Srebrenici na neki način pokazuje u slučaju rata u Ukrajini, zatim u Gazi, da čak iako postoji pravedan sudski postupak za ratne zločine, mi živimo u dobu u kojem je vrlo lako sve osporiti i diskreditovati pravne činjenice.

Mislim da je ovo jedan od najvećih izazova za pomirenje i šire za obnavljanje ili popravljanje odnosa koji su tako lako i brutalno raskinuti ratovima.