Zašto se u Republici Srpskoj deca ratnih zločinaca ponose svojim očevima?

Tema Most Radija Slobodna Evropa bila kakav je značaj javnog priznanja krivice i pokajanja ratnih zločinaca. Sagovornici su Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, i Branko Todorović, izvršni direktor Helsinškog odbora sa sedištem u Bijeljini u Bosni i Hercegovini.

Povod je bio nedavno objavljeno pismo Radislava Krstića, bivšeg generala Vojske Republike Srpske, osuđenog za genocid u Srebrenici, u kome on preuzima odgovornost za svoju ulogu u genocidu.

Bilo je reči o tome zašto je u Srbiji i Republici Srpskoj to pismo prećutano, a od žrtava genocida u Srebrenici okarakterisano kao neiskreno, zašto su gotovo svi haški osuđenici, koji su priznali ratne zločine, nakon izlaska iz zatvora povukli ta priznanja u strahu da će u svojim nacionalnim zajednicama biti proglašeni izdajnicima, zašto ogromna većina u Srbiji negira genocid u Srebrenici, kako su ljudi u Republici Srpskoj, koji su javno priznali genocid, bili izloženi tolikim pritiscima da su morali da se isele iz tog entiteta, kao i o tome da li će mlade generaciji u Srbiji i Republici Srpskoj, koje odrastaju u atmosferi negiranja genocida, biti još dalje od istine o Srebrenici nego njihovi očevi.

Omer Karabeg: Radislav Krstić ne samo da preuzima odgovornost za svoju ulogu u genocidu u Srebrenici, nego i naglašava da bi glasao i za Rezoluciju o genocidu, usvojenoj u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kojoj se vlast u Beogradu toliko protivila. Kakve su bile reakcije u Srbiji na njegovo pismo?

Sonja Biserko: U Srbiji to pismo nije imalo neku veliku rezonancu, pogotovo kada je reč o zvaničnim medijima. Bilo je zabeleženo na nekim portalima, ali je uglavnom prećutano.

Istina, oglasio se Šešelj koji je rekao da je to najnoviji izdajnički akt i da će Krstić umesto da se ubije ili izdrži kaznu do kraja dobiti nekoliko godina slobode koje će provesti kao bednik i izdajnik.

Znači, priprema se teren da, ako se vrati u Srbiju, bude suočen sa odbijanjem i prezirom. Bio bi sasvim sigurno tretiran kao nacionalni izdajnik kao svojevremeno i Milan Babić, bivši lider Republike Srpske Krajine, koji je priznao zločin i pokajao se da bi nakon toga izvršio samoubistvo zbog pritisaka koje je trpeo on, ali i njegova porodica u Beogradu koja je dnevno bila izložena šikanama radikala.

Branko Todorović: Krstićevo pismo je u Republici Srpskoj u početku dočekano ćutanjem tako da mnogi građani za to pismo nisu ni čuli. Nakon nekoliko dana uslijedile su reakcije uglavnom od udruženja vezanih za rat kao što su udruženja žrtava i nestalih. U tim reakcijama Krstićevo pismo je prikazano kao priznanje koje je iznuđeno od čovjeka koje je već zašao u godine i koji je u zatvoru bio izložen fizičkom zlostavljanju.

Takođe se tvrdilo da je pismo rezultat ucjene predsjednika suda vezane za njegovo prevremeno puštanje na slobodu, kao i da su pismo napisali drugi i da ga je Krstić samo potpisao.

Omer Karabeg: Kako komentarišete činjenicu da su u Federaciji Bosne i Hercegovine mahom bile negativne reakcije? Udruženje žrtava Srebrenice odbacilo je Krstićevo priznanje kao lažno i poručilo mu da, ako je iskren, pokaže gde se nalaze neotkrivene masovne grobnice i imenuje izvršioce.

Sonja Biserko: Nije čudno što su porodice srebreničkih žrtava tako reagovale s obzirom na priznanja koja su kasnije negirana. Prva je to uradila Biljana Plavšić, bivša predsednica Republike Srpske. Ali u svakom slučaju bi pomoglo ako bi Radoslav Krstić obelodanio neke činjenice s obzirom da je bio prisutan na sastanku kod Karadžića kada se planirao taj zločin jer još ima 2.000 nestalih čije se grobnice ne znaju.

Prezir prema pokajanju

Omer Karabeg: Da li priznanja zločina nema i zbog toga što se zločinci boje da će, ako se pokaju, biti tretirani kao izdajnici kada se vrate u svoju nacionalnu zajednicu.

Branko Todorović: To je tačno jer se oni, koji su do kraja istrajali u svom zločinačkom stavu, u Republici Srpskoj slave kao junaci, heroji i nepokolebljivi borci za slobodu. Njihovi likovi su na grafitima širom Republike Srpske i na majicama koje ljudi nose. Za razliku od njih, oni koji su u bilo kom trenutku doveli u pitanje ono što su radili ili su se pokajali dočekani su s prezirom bez obzira što su neki od njih kao Biljana Plavšić povukli priznanja.

Nakon povratka iz Haga, Biljana Plavšić za Republiku Srpsku više ne postoji. Već skoro 30 godina u Republici Srpskoj na sceni je negiranje genocida i ratnih zločina, njihovo relativiziranje i falsifikovanje, kao i slavljenje ratnih zločinaca. To je danas još snažnije nego što je to bilo prije tri decenije.

Omer Karabeg: Bosanskohercegovački advokat Duško Tomić, koji je branio optužene za ratne zločine, rekao da je podsticao svoje klijente da priznaju krivicu, pogotovo one koji su imali decu, da se teret zločina ne bi prenosio na decu. Međutim, to je kako kaže Tomić, bilo uzalud jer je atmosfera takva da se deca ratnih zločinaca ponose svojim očevima. Da li je najveći broj osuđenih ratnih zločinaca u stvari ponosan na svoje zločine i da li se njihova deca ponose svojim očevima?

Nacionalni heroji

Sonja Biserko: Ovde je stvoren narativ da su Srbi bili napadnuti, da su nevini, da nisu učestvovali u ratovima. Tvrdi se da su Srbi u Bosni i Hercegovini vodili oslobodilački, da je Republika Srpska prva srpska država preko Drine i da će Srbi vrlo teško odustati od te svoje države.

Zbog toga se ratni zločinci, koji su vratili nakon izdržavanja kazne, tretiraju kao junaci, dobijaju prostor u medijima, predaju na vojnim akademijama ukoliko su vojna lica. Objavljuju knjige u kojima daju svoju interpretaciju ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Oni su nacionalni heroji – to je vrlo široko prihvaćeno i to niko ne osporava.

U tome učestvuju ne samo aktuelna vlast, nego i intelektualne i akademske elite, Srpska pravoslavna crkva, policija i vojska. Sve to zajedno učvršćuje taj narativ koji je postao dominantan. Srbija, kao i sve novonastale države na teritoriji bivše Jugoslavije, gradi svoj novi identitet koji negira svaku odgovornost Srbije u ratovima devedesetih.

To stvara tenzije u regionu, ali i u samoj Srbiji s obzirom da se manjine, pre svega Albanci i Bošnjaci, tretiraju kao remetilački faktor. Važno je istaći da se međunarodna pravda, pre svega tranziciona pravda, sada dovodi u pitanje zato što u svetu slabi liberalni poredak zbog jačanja populističkih partija. To Srbija, naravno, koristi da bi izbegla odgovornost za ono što se desilo devedesetih.

Branko Todorović: Sigurno je da se djeca ratnih zločinaca ponose svojim očevima. I ne samo djeca onih koji su osuđeni, nego i onih koji nisu kažnjeni za svoje zločine. Ti ljudi se u lokalnim zajednicama doživljavaju kao neka vrsta uzora i neupitnog autoriteta i imaju veliki uticaj na sve što se tamo dešava. To ne treba da nas iznenadi. Ko je nakon rata u Bosni i Hercegovini radio na izgradnji mira, povjerenja, lustraciji, suočavanju sa istinom, preuzimanju odgovornosti? Skoro niko.

Fragmentarno su to radile ili pokušale da rade male grupice nevladinih organizacija, ali ne i Evropska unija, Vijeće za implementaciju mira, OHR ili OSCE. Zato ne treba da se čudimo što se otišlo tako daleko u jačanju mržnje, nepovjerenja i glorifikaciji ratnih zločina. To je politički profitabilno.

Rukovodstvo u Republici Srpskoj ne mora da gradi ekonomiju i da vodi računa o školstvu i zdravstvu. Dovoljno je da podstiče mržnju prvenstveno prema Bošnjacima, zatim prema Hrvatima i prema Zapadu, prije svega Amerikancima, Englezima i Nijemcima, pa će imati odriješene ruke da pljačka milijarde. To vlast Republike Srpske radi već 25 godina.

U Republici Srpskoj se pljačkanje narodnog novca prikriva stalnim potenciranjem i oživljavanjem ratnih trauma. Nije puno drugačije ni u drugim dijelovima Bosne i Hercegovine – tamo gdje slave Darija Kordića ili tamo gdje slave Nasera Orića ili neke duge generale.

Biljana Plavšić

Omer Karabeg: Da li priznanja kao što je Krstićevo, bez obzira da li su iskrena, ipak ostaju kao dokument o zločinu, u ovom slučaju o genocidu.

Sonja Biserko: Sigurno da imaju. To nije prvo priznanje genocida u Bosni i Hercegovini. Prvo je priznanje iz Republike Srpske došlo je od Dragana Čavića i Milorada Dodika, mada je to Dodik naknadno negirao i tvrdeći da je to urađeno pod pritiskom međunarodne zajednice. Međutim, taj izveštaj postoji. Krstićevo priznanje je vrlo važno zato što je on prvi učesnik genocida koji je to priznao i to je teško poricati.

Pomenuli smo Biljanu Plavšić. Citirala bih ono što je ona rekla tokom rata, a što dobro ilustruje odnos Srbije i Republike Srpske prema zločinu: “Mi Srbi ćemo biti toliko drski, uporni i nepopustljivi i nikad nećemo ništa priznati. Svet će se zamoriti i dići ruke od nas i mi ćemo postići naš cilj”. Ovo prilično proročki deluje.

Omer Karabeg: Ali je ona i pored toga priznala zločin da bi bila puštena iz zatvora.

Sonja Biserko: Kasnije je rekla da je to uradila pod pritiskom i da nije ništa priznala. Nakon nje tako su postupili još neki osuđenici.

Omer Karabeg: Da li je u Republici Srpskoj svaki Srbin, koji se usudi da javno kaže da je u Srebrenici bio genocid, izložen neprijatnostima?

Branko Todorović: Svakako. On se doživljava kao neka vrsta izdajnika, stranog plaćenika, dugoročno će biti izložen podozrenju i pritiscima i vjerovatno na kraju neće to izdržati. Znam veliki broj ljudi koji su napustili Republiku Srpsku zbog takvih pritisaka.

Vlast je posljednjih godina pokušala da donese takve zakone koji bi građanima zabranili da slobodno misle i govore jer bi mogli biti pozvani pred sud zbog nečega što kažu, a što nije u skladu sa zvaničnom politikom.

‘Komunistički' general

Omer Karabeg: Da li ogromna većina ljudi u Srbiji smatra da u Srebrenici nije počinjen genocid zato što ih je vlast ubedila da priznanje genocida znači da su Srbi genocidan narod?

Sonja Biserko: To je jedan od razloga. Ima tu nekoliko faktora. Najvažniji faktor je država koja kroz razne strategije i zakone – kao što su Strategija o dijaspori koja je zapravo neka vrsta okvira srpskog sveta, zatim Zakon o kulturi i Povelja o srpskom kulturnom prostoru – na sasvim drugačiji način definiše događaje devedesetih kao, uostalom, i istoriju 20 veka. U tom tumačenju istorije partizani i četnici su izjednačeni s tim što je tendencija da se partizani kriminalizuju, a četnici se heroizuju.

U tom kontekstu treba gledati i izjavu jednog funkcionera iz Istočnog Sarajeva koji je za Krstića rekao da je to još jedan u nizu komunističkih generala koji pokazuje svoje pravo lice i stavlja etiketu svom narodu.

Inače, projekt Slobodana Miloševića danas se nastavlja diplomatskim i ekonomskim sredstvima. Strategija o dijaspori govori o ekonomskoj, kulturnoj i informativnoj integraciji Republike Srpske, a politička će doći na red kada budu povoljne međunarodne okolnosti. Rusija podržava i ohrabruje tu vrstu revizionizma u Srbiji.

Sa murala u udžbenike

Omer Karabeg: Nedavno je Pedagoški zavod Republike Srpske doneo novi plan izučavanja istorije po kome će učenici devetog razreda učiti o Karadžiću i Mladiću kao o herojima odbrane Republike Srpske. Znači, ono što piše na muralima širom Republike Srpske sada ulazi u udžbenike. Da li deca već uče po tim novim udžbenicima?

Branko Todorović: Nije toliko bitno šta će pisati u udžbenicima Republike Srpske mada je, naravno, važno. Mnogo je bitnije ono što mlade generacija u Republici Srpskoj imaju u svom svakodnevnom okruženju – u kontaktima u susjedstvu, na ulici, u školi, i, naravno, ono što ponesu iz porodice.

A opšteprihvaćeni narativ u Republici Srpskoj je takav da se zbog onoga što su počinili u ratu glorifikuju, ne samo dvojica koje ste pomenuli, nego i mnogi drugi ratni zločinci. Oni se slave kao junaci iako se zna kakve su zločine počinili u Višegradu, Prijedoru, Zvorniku i mnogim drugim mjestima. To su monstruozni, zastrašujući zločini kojih bi svaki narod morao da se stidi.

Međutim, nikada u Republici Srpskoj ne bi bilo tako sistematsko, kontinuirano i snažno negiranje zločina da zvaničnici u Republici Srpskoj nemaju u tome snažnu podršku Beograda. Nije to samo podrška vlasti i institucija, nego i Srpske akademije nauka i umetnosti, univerziteta, medija, sportskih društava i raznih udruženja. To daje dodatnu snagu i podsticaj Republici Srpskoj da ne mijenja svoj čvrsti stav negiranja ratnih zločina.

Izuzetno snažna podrška tom stavu dolazi i iz Rusije. Nije riječ samo o veoma snažnim vezama veteranskih udruženja iz Republike Srpske sa veteranskim udruženjima iz Rusije iz kojih su tokom rata dolazili dobrovoljci, nego i o saradnji institucija iz Republike Srpske sa ruskim institucijama. Ruski naučnici, bolje reći kvazinaučnici, dobijaju veliki prostor u medijima da bi podržali negiranje ratnih zločina, a Republiku Srpsku prikazali kao žrtvu prije svega bošnjačkih zločina.

Sonja Biserko: Republika Srpska je, kako kažu srpski nacionalisti – to je pre svega govorio Dobrica Ćosić – ratni plen od koga će Srbija teško odustati. Svi ti narativi, o kojima govori gospodin Todorović, dolaze iz Beograda.

Predsednik Vučić stalno negira da ima uticaja na Milorada Dodika što nije tačno. Dodik je gotovo svakodnevno u Beogradu, prisustvuje svim značajnim političkim događajima, posebno kada stigne neki gost iz Rusije.

Brisanje tragova

Omer Karabeg: Da li će najmlađe generacije zbog onoga što danas uče u školi biti još dalje od istine o Srebrenici, nego njihovi očevi?

Branko Todorović: Sigurno je da će biti mnogo dalje od istine jer su njihovi očevi tokom rata znali ili naslućivali šta se dešavalo u Srebrenici, Prijedoru, Zvorniku, Višegradu ili Foči – da su to teški, zastrašujući, monstruozni ratni zločinima. Međutim, proces relativiziranja i zamagljivanja istine, koji traje već skoro tri decenije, u velikoj mjeri daje rezultate.

Mlade generacije u Republici Srpskoj ne samo što će biti daleko od istine, nego neće imati ni mogućnosti da istražuju prošlost jer se svi tragovi brišu. Oni odrastaju u izolaciji koja ih odvaja od susjeda i u mržnji prema tim susjedima. A tu mržnju forsira korumpirani politički vrha Republike Srpske koji je shvatio da je širenje međuetničke i međureligijske netrpeljivosti najlakši način manipulisanja građanima dok oni zgrću milione.

Sonja Biserko: Srebrenica je na neki način mora srpskih elita koje na svaki način pokušavaju da obesmisle i smanje težinu tog zločina, pa se govori da je među ubijenim navodno bilo 2.000 vojnika koji su bili prerušeni u civile i slične besmislice.

Sigurno je da mlade generacije u Srbiji i Republici Srpskoj zadugo neće biti u situaciji da saznaju pravu istinu o Srebrenici s obzirom da je stvorena takva atmosfera koja ne trpi bilo kakvu istinu. Bez pozitivne uloge države nije moguće stvoriti novu kritičnu masu koja će o ratovima misliti drugačije od onoga što je sadašnji zvanični narativ.

Srbija, ovakva kakva je danas, nema potencijal da tako nešto uradi bez prinude. Ta prinuda može doći samo od Evropske unije koja je sada i sama u jednoj vrsti turbulencije, i pre svega od Nemačke kao ključne zemlje kada je reč o Balkanu. Ali zasada nemamo takve naznake.